Odrasli primerci dostižu težinu i do 30 kg. Krzno se prilagođava vremenskim prilikama te varira od letnje boje žućkasto-crvene dok zimi krzno srneće divljači dobija sivo-smeđu boju. Na zadnjici srneća divljač ima belu fleku, tzv. ogledalo. Tek rođena lanad imaju na krznu pege koja ih još više kamufliraju u prirodi. Mužjak ima rogove koji su sačinjeni od koštane materije a koje odbacuje u jesen ,nakon čega počinju rasti novi. U proleće srndać češe svoje novonarasle rogove koji su u to vreme pokriveni kožicom sa dlakama-bastom, istovremeno označavajući svoj teren. U toku zime, srneća divljač se skuplja u stada a u martu se stada razdvajaju. Kao preživari, srneća divljač je apsolutni vegeterijanac. Hrana se sastoji iz trave, listova, šumskih izdanaka, plodova livada i šume. Čula mirisa i sluha su izvanredna, dok je čulo vida slabije. Srne su daltonisti i ne registruju treću dimenziju prostora dok odlično reaguju na pokret.

U toku perioda parenja koji je u julu do početka augusta, mogu se čuti tipični zvukovi srndaća u potrazi za ženkom. Oplođena srna nosi plod 9 i po meseci od čega je plod u stanju mirovanja 4 i po meseca. Srna rađa (teli) najčešće dva, ređe jedno ili troje lanadi u maju/junu. Tek rođena lanad imaju težinu oko 1 kg a srna ih posećuje samo zbog dojenja, kako ne bi privukla grabljivce svojim tragom do skloništa. Srneća divljač može dostići starost do 15 godina. U tom periodu, zubalo je toliko istrošeno da se srne ne mogu prehranjivati.

Za zeca su tipične duge uši sa crnim špicastim vrhovima. Velike oči su postavljene stranično, tako da zec može gledati iza sebe bez okretaja glave. Krzno zeca je izuzetno dobro prilagođeno okolini, boje zemlje sa tamnijim i svetlijim prugama, te je po tim karakteristikama majstor kamuflaže. Po trbuhu boja krzna prelazi u belu. spoljašnjošću mužjak i ženka zeca se ne razlikuju. Može dostići težinu 4-6 kg. 

Zec se hrani isključivo hranom biljnog porekla i to travama, žitaricama, plodovima polja i šume, pupoljcima, mladicama, mladom korom, pri čemu se u slepom crevu zeca stvara visokovitaminska kaša  koju zec prvo odbacuje a zatim ponovo uzima čime zadovoljava svoje potrebe za vitaminom B1. Čulo vida je posebno dobro prilagođeno sa odličnom reakcijom na pokret. Dobro su razvijena i čula njuha i sluha.  Zečevi se inače retko viđaju preko dana. Izuzetak je vreme parenja, vreme trke u kasnu zimu i proleće.

Zec polno sazreva već sa sedam meseci. Pari se od decembra do augusta. Zečica se pari i koti 3-4 puta godišnje 1-3 mladih, koji se rađaju pokriveni dlakom i odmah vide. Period nošenja iznosi 42-43 dana. Zečica doji mlade jednom dnevno ukupno trideset dana. Zečica najčešće ne boravi zajedno sa mladim, kako ne bi privukla pažnju predatora, ali je uvek u blizini. Posebna zanimljivost je svakako činjenica da zečica može nakon 38-og dana nošenja ponovno biti oplođena.

Poljska jarebica je tipična stepska ptica koja voli umerenu klimu i topla peščana tla obrasla nizinskim rastinjem. 

U našoj zemlji naseljava ravničarske predele, ali se može pronaći i planinskim zaravnima čak i na većim visinama. Dugačka je do 35 cm sa rasponom krila do 50 cm. Težine je oko 400 grama. Boja je kamuflažna i teško se razlikuju polovi. 

Kratkoprugaški su letači koji dosta vremena provode na zemlji. Osnovna boja je rđastosiva sa nijansama. Na vratu i prsima preovladava siva sa čestom crvenkastom potkovom na prsima. Hrani se kako biljnom tako i hranom životinjskog porekla: bube, crve, skakavce, seme korova, prosa, zobi, pšenice, zobi i ječma. Rado uzima i sočnu travu, pupove i povrtlarske kulture radi namirenja organizma vodom.

Poljske jarebice su monogama vrsta (žive u parovima) koji se obrazuju u februaru i martu samoizborom.Pare se ubrzo zatim, a nakon tog ženka formira gnezdo na sklonitom delu tla u koje snese i do 18 jaja. Na jajima leži 24 dana pri čemu mužjak drži stražu. Mladi su odmah po rođenju živahni i prate majku, kao i mužjaka koji je svo vreme u blizini. Mladima je u prvim nedeljama života potrebna veća količina hrane životinjskog porekla, te im se ishrana sastoji uglavnom od insekata.

Golub grivnjaš je naš najveći golub. U našim krajevima živi od proleća do jeseni a zatim seli u toplije krajeve. Boje je sivosmeđe sa zelenim prelivom na vratu i dve karakteristične bele poprečne pruge sa obe strane vrata. Kao i svi golubovi i ovaj ima ravan kljun, mekan na kraju. 

Hrane se semenjem, jagodičastim plodovima, insektima, crvima i sl. Mlade hrane "kljun na kljun" (polusvarenom hranom). Izuzetno su dobri letači. Na visokom drveću pravi neugledna gnezda.

Sojke su članovi porodice vrana i imaju nadimak "šarene vrane". sojka je široko rasprostranjena u celoj Evropi i Aziji. To je uglavnom umerena vrsta koja živi u šumskim područjima i u blizini ljudskih naselja.Evroazijske sojke vole guste krošnje, sa puno drveća, žbunja i rastinja. Veliki deo njihove ishrane su žirovi, tako da su hrastovi važne odlike njihovih staništa. Listopadne šume hrasta su korisnije za traganje za hranom, ali četinarske šume pružaju najbolja mesta za gnezda. Sojke vrše lov na mrave kada su mravi odgovarajućih vrsta na raspolaganju. One se kupaju u vodi nekoliko puta dnevno.Pored žira, sojka jede voće, žitarice i orahe. One takođe uzimaju beskičmenjake, uključujući i crve, puževe i insekte.

Sojke su monogamne i pare se jednom godišnje u proleće. Ženka polaže do šest jaja u aprilu ili maju.Oba roditelja učestvuju u izgradnji gnezda. Njihova gnezda su kupasto oblikovana i izgrađena u žbunju i drveću. Obično samo jedno leglo je podignuto po sezoni, sa 4 do 5 jaja.

Divlja patka je naša najveća i najčešća patka plivačica. Životni prostor divljih patki je raznolik, od jezera, bara, reka i potoka a zimi i na obali mora. Voli žile i korenje drveća na obalama u kojim provodi dosta vremena.Dok su patke neugledne, braon boje, mužjaci su pravi lepotani sjajno zelene glave, belim okovratnikom i izrazito žutim kljunom. Rep patka je belkaste boje, srednja pera repa su crne boje. Patak mitari perje krajem maja, pri čemu gubi toliko perja da je u junu/julu nesposoban za letenje. U tom periodu se po spoljnom izgledu jedva razlikuje od ženke. Ženke mitare tek kad su mladi sposobni za let.Patke se okupljaju u parove u jesen, da bi samo parenje bilo izvršeno u proleće. Patka leže jaja krajem marta u gnezda koje bira zajednički sa svojim mužjakom.Dok patka leže jaja, mužjak se zadržava blizu gnezda ali nakon rađanja mladih, par se razilazi te se samo ženka brine o mladim pačićima. Patka nese 6-10 jaja svetle boje.

Na izleženim jajima patka leži mjesec dana, te ubrzo nakon rađanja zajednički napuštaju gnezdo. Već nakon sedam nedelja mladi su sposobni za letenje. Smrtnost mladih je dosta velika. Patke u prirodi dostižu starost 2-3 godine.

Divlja guska je pernata lovna divljač.Guska je dugačka od 80 - 90 centimetara. Rep joj je veoma kratak i prema vrhu šiljat i bele je boje. Raspon krila joj je od 150 – 160 centimetara. Težina joj se krece od 4 do 5 kilograma. Kod njih je posebno izraženo to da su ženke krupnije i teže od mužjaka. Vrat divlje guske je relativno debeo, dugačak i uspravan. Kljun je na korenu bledo mesnatocrven, na vrhu voštanožut. Glava joj je krupna i ima narandžast kljun.Noge su svetlo crvene, i pticu je lako indentifikovati u letu, po "bledilu" koje vodi do ivice krila.

Divlja guska živi u velikim jatima do nekoliko stotina jedinki, koji se formiraju sa dolaskom jeseni i žive sve do proleca, gde formiraju parove. Pretežno živi u močvarnim predelima obraslim visokom travom. Divlje guske se hrane raznim semenkama, mladom travom, raznim bezkičmenjacima, ribom.

Divlje guske počinju sa parenjem početkom proleća. Guska se gnezdi u visokoj travi, šipražju blizu vode, zemlji u udubljenju ženka pravi gnezdo od trave i svog perja, gde od marta do aprila jednom godisnje snese od 7 do 10 krupnih prljavo belih jaja, na kojima zenka sedi od 27-29 dana. Mladi kada se izlegu iz jaja, odmah sede uz svoje roditelje ostaju do 50 do 60 dana nakon toga se osamostaljuju. Divlja guska živi do 8 godina

Mačke su snažne i veoma spretne životinje. Imaju odlično razvijen sluh, vid i opip a slabije njuh. Za ovu porodicu su karakteristične kandže na prstima koje odlično koriste pri hvatanju plena i kretanju. Hodaju oprezno i gotovo nečujno a skaču u dužinu i do 15 puta od dužine svog tela. Isključivi su mesožderi. Mačke su noćne životinje.

Telo divlje mačke je dugo do 90 cm, rep do 45 cm a visinu dostižu do 45 cm. Može dostići težinu i do 10 kg. Dlaka im je gusta, sive boje sa karakterističnim crnim poprečnim prugama i uzdužnom tamnom prugom po leđima. Rep je valjkasto odlakan, sa 8 crnih prstenova i crnim završetkom. Hrani se mesom manjih životinja i ptica, te jajima. Živi u dupljama drveća.

Mačke se pare tokom februara i marta a ženka nakon 9 nedelja donosi na svet 2-4 slepih mladunaca. Nakon mesec dana mladi počinju da jedu meso koje im donosi majka. Osamostaljuju se sa 4-5 meseci a polno sazrevaju sa 9 meseci. 

Od pitomih mačaka je razlikujemo uvek po crnim usnicama i tabanima i vrlo dlakavom unutrašnjosti ušiju.

Jazavac uglavnom živi u odajama ispod zemlje koje sam kopa, a koje su hodnicima povezane sa površinom. Težak je do 25 kg, a dužina mu se kreće od 90-110 cm.Jazavac je pretežno noćna životinja, tako da ima slabo razvijen vid, nešto bolje ravijen sluh i odlično razvijeno čulo mirisa. Obično živi u skupinama od po nekoliko jedinki i na svojoj teritoriji ima više jazbina u kojima boravi.

Tipični jazavci kratkih su udova i zdepaste građe. Donja čeljust povezana je s gornjom putem transverzalnog kondilarnog nastavka čvrsto vezanog u dugu šupljinu lubanje, pa je dislokacija čeljusti nemoguća. Ovo svojstvo omogućuje jazavcu održavanje snažnog ugriza bez popuštanja, no smanjuje pokretljivost čeljusti. Ponašanje jazavaca razlikuje se od potporodice do potporodice, no sve vrste žive u podzemnoj jazbini. Neki su samotne životinje, putujući od jednog doma do drugog, dok ostali prave klanove. Veličina klanova varira, od dve do petnaest jedinki. Jazavci su razjarene životinje i štitit će sebe i svoju mladunčad po svaku cenu.

Prehrana euroazijskog jazavca sastoji se od glista, insekata i buba. Također se hrane manjim sisarima, vodozemcima, gmazovima, pticama, žitaricama, korenjem i voćem

Kuna belica živi u skoro svim zemljama u kojima i kuna zlatica, a brojnija je u krškim predelima, nego u kontinentalnom delu. U visokim planinama preko leta boravi u najvišim predelima, a zimi se spušta u podnožje.

Vrlo se često nastanjuje u blizini ljudskih naselja. Voli osamljene seoske zgrade, hrpe granja i kamenja i slično. Penje se po drveću.Okretna je i srčana, vešto se penje i skače, dobro pliva i uspešno se provlači kroz najuže pukotine.

Hrani se malim kičmenjacima koji su ponekad i dvostruko veći od nje same, često se zadržava u blizini ljudskih naselja, pa će se nahraniti i domaćim životinjama, uglavnom pernatim i kunićima.

Kuna belica se pari u julu i avgustu, ima jedno leglo godišnje. Mlade nalazimo od aprila do maja. Ženka nosi 247- 280 dana, jer je i kod belice razvijena embriotenija. Koti 3 - 5, ponekad 7 mladih. Ženka ima 4 sise. Mladi ostaju 34 - 38 dana slepi, sišu 6 - 8 nedelja. Polno su zreli u dobi između 15 - 39 meseci. Životni vek belice je 10-12 godina.